Stomatologija i poezija: Dve ljubavi, jedan poziv

Često me pitaju kako se spajaju stomatologija i poezija. Na prvi pogled, deluju kao nespojiv spoj, hladni instrumenti, sterilne rukavice i klinički protokoli nasuprot sirovoj emociji, apstrakciji i mirisu mastila. Ali, istina je da su to dve strane iste medalje. Obe zahtevaju isto: hiruršku preciznost.

Put kroz različite gradove i umetnosti 

Ja sam  Katarina Senović, studentkinja sam četvrte godine Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i osnivač časopisa „Pauza u zubiću“. 

Moj put je definisan stalnim kretanjem, selidbama i potragom za autentičnim izrazom kroz različite gradove i umetnosti.

Rođena u Novom Pazaru, detinjstvo i osnovnu školu provela sam u Vrnjačkoj Banji. Tamo sam napravila svoje prve umetničke korake završivši tri godine niže muzičke škole na odseku za klavir.

Školovanje nastavljam u Majdanpeku, gde proširujem svoja interesovanja na glumu i sport. Kroz pozorišne predstave nekoliko godina sam razvijala osećaj za scenski izraz i javni nastup. U isto vreme otkrivam i odbojku, kojoj ostajem posvećena punih 12 godina i kojom se i danas rekreativno bavim.

Pisanje je moja konstanta kroz sve promene. Sa 20 godina objavila sam svoju prvu zbirku pesama „U očima mladosti“, kao svedočanstvo o unutrašnjim svetovima koje sam selila sa sobom iz grada u grad.

Zašto „Pauza u Zubiću“? 

Započela sam rad na ovom časopisu jer sam odbila da prihvatim da su naši svetovi podeljeni. Često nas uče da povučemo oštru liniju između bele uniforme i onoga što nosimo ispod nje, naših hobija, strahova, talenata i onog unutrašnjeg glasa koji piše pesme ili trenira do iznemoglosti.

„Pauza u Zubiću“ je nastala iz te unutrašnje potrebe za celovitošću. Zamislila sam prostor u kojem stomatologija nije samo hladna tehnika. Mesto gde možemo da „gledamo dublje od površine“, ne samo u medicinskom smislu, već i u ljudskom.

Ovaj časopis je moj način da pokažem da svaki naš izbor nosi svoju težinu i lepotu, i da je najvažniji ispit koji polažemo onaj na kojem čuvamo sopstveni autentični rukopis.

Šta radim kada odložim mantil?

Pored stomatologije, ja tražim tačku u kojoj se nauka, umetnost i empatija spajaju. Moja strast je pisanje , ono duboko, ponekad mračno, ali uvek pročišćujuće. Istražujem psihologiju, estetiku duše i filozofiju, jer verujem da je čovek kompletan samo onda kada prigrli sve svoje slojeve.

Volim prostore koji mirišu na drvo i minimalizam, volim tišinu koja „oštri kožu“ i trenutke u kojima shvatim da je kontrola nad sopstvenim izrazom vrhunska sloboda. Za mene, umetnost nije hobi, to je način na koji posmatram svet, stomatologiju i samu sebe.

Duboko me zanima proces lečenja, ali mu prilazim iz različitih uglova jer verujem da se čovek ne leči samo protokolom, već i prisustvom. Na fakultetu učim kako da saniram bol, ali u razgovoru i pisanju učim kako da taj bol procesuiram.

Put bez mape, ali sa pravcem

Iskreno, ne znam tačno kojim putem idem. Ne vidim mapu, ali osećam pravac. Znam samo da je ovaj put pravi i duboko verujem da će, na kraju, na neki svoj način lečiti. I mene, i one kojima prilazim.

Vidimo se u prvom broju „Pauze u zubiću“, na mestu gde se naša struka i naša duša konačno sreću na istoj stranici.